Као члан општинског већа за образовање, можете ли ми рећи какви су Ваши утисци после годину дана?
Када смо ступили на сцену 16. јуна прошле године, нисам ни слутио да смо толико тога лошег наследили, лошег у смислу бахатости рецимо, поготово у овом мом сегменту, где је новац цурио на све стране. Бојим се да је много новца прошло кроз образовни сегмент општинског нивоа, а да је мало тога урађено, и то се на сваком кораку види, а најбоље се примећује на територији Умчара, а све остале школе су махом у неком старом миљеу који је давно завршен. У школи у Умчарима, покушано је нешто да се пренаменује простор за потребе предшколске установе „Лане“, кажем покушано је, није завршено, а што је најгоре, огроман новац је потрошен, а да нису завршени ни груби радови, а не онај финиш који је требао да буде већ одавно завршен. Ту смо наишли на један зид незадовољства, пре свега од директора школе, па чак и од неких радника, ја њих разумем, људи су у праву, желе да се то заврши. Многе ствари су рађене без потребне документације, одобрења, а бахатост неких људи је толико узела маха, да се ја плашим да су неки људи толико били вољни, чак би рушили школе понекад. Тако да, велики новац смо изгубили управо у неким трансакцијама, а да је мало тога урађено. Буџет школског дела општине био је око 18 милиона, а ја не видим да је ишта епохално урађено у том периоду, осим неких ситница које су одрађиване код појединаца.
Када сам ја својим колегама директорима изнео податак колико пара је за коју школу отишло, нису ни сами веровали јер нису ни били упућени колико су наводно пара добили, јер је тај новац ишао директно преко општине, дирекције, тамо неком извођачу, а да школе нису ни знале. Тако да је било пуно прања новца, на жалост, то слободно кажем, а да ништа није завршено.
Најгори проблем који смо затекли јесте, не плаћање превоза деце. Општина Гроцка дугује преко 30 милиона за 2011. и 2012. годину до јуна месеца, јер руководство општине није плаћало рачуне ни Ласти ни ГСП-у. У протеклих неколико месеци општина је била блокирана неколико пута, из разлога што нисмо могли да дамо тај новац који смо у обавези као локална самоуправа, тако да сада имамо стање, ни напред, ни назад, стари дуг се нагомилао, нови долази, тако да смо са буџетом за ову годину у јако деликатној ситуацији. То моје колеге директори знају, ја сам њима објаснио, такво је стање у целој држави, морамо да плаћамо туђе рачуне, а када то будемо платили, онда ћемо моћи да размишљамо о неким другим инвестицијама, да бисмо поправили тај школски живот нашој деци.
Једина школа која је до сада добила нешто више на значају, је школа „Свети Сава“ у Врчину, коју сам ја започео да реновирам још 2003. године и до 2006. године је урађено преко 80% послова, остало је још да се финишира и то ће онда бити комплетно једна лепа школица на територији општине Гроцка. Остале школе на територији општине Гроцка на жалост, неће добити ништа. Имамо велики проблем са школом у Винчи, тамошњи кров који је рађен, тако како је рађен, постао је велики проблем, прокишњава на све стране, поготово на оне саставе кровних прозора, халатакође, и мислим да, ако не будемо нешто учинили по том питању, та хала до јесени можда неће ни бити у употреби, уколико буде неких већих киша. Ја сам обавестио град Београд, јер ми то сами не можемо да урадимо, то је јако велика инвестиција, није одржавање и без помоћи, ми то не можемо да урадимо.
Све у свему, имаћемо велики проблем, не знам како ћемо да испливамо из свега овога, али не дамо се.
Можете ли ми рећи Ваше мишљење о пропусту који се догодио када је пријемни испит у питању?
Моје искуство ми даје за право да кажем нешто више о томе. Ја сам био директор школе од школске 1992/1993 до школске 2006/2007 године и знам добро како то функционише. Само првих неколико година овог система уписа деце у средњу школу је све функционисало како треба и било је одрађивано беспрекорно. После тога почело је полако да измиче контроли, а после 2000. године, испливало је ту свега и свачега и ја се плашим да ово није први пут, ово је само финале незадовољства које траје већ годинама код родитеља, и хвала Богу што се неко дрзнуо да каже доста. Једном речју, ово је врхунац непоштовања и некултуре код нас, ниских моралних вредности. Не би да оптужујем никога посебно, али мислим да смо ми као друштво дошли управо до једног оваквог нивоа, где је испливало све оно најгоре. Поставља се питање, зашто је то тако? Ако се неки проблем стално ставља под тепих годинама, то после добија епилог на овакав начин. Ја би на ову тему могао да причам сатима, али мислим да то не би било корисно и да би људима можда чак било и туробно, али оно што је сигурно, ми смо се залагали годинама, да се школе на неки начин ослободе вишка предмета, вишка градива, а изгледа да је само вишак наставника дошао до краја, а све остало је, чини ми се остало и проширено. Мислим да смо пропустили лепу шансу 2000. годиине када је Октобарска револуција учинила шта је учинила, лично сам очекивао да ће доћи до неких радикалних промена у образовном систему код нас, међутим, само смо добили чувени курикулум, који је ето, неславно завршен, по мом мишљењу, и добили смо само још веће и теже прекршаје појединаца, групација. Бојим се да ћемо тек сада морати да заврнемо рукаве, да почнемо све из почетка, да правимо неки систем који ће важити бар 50 година, а да нико не упре прстом у њега и каже да то не ваља. То ће бити адекватно за генерацију која долази, а ако то не учинимо, мислим да ћемо само пресипати из шупљег у празно и да ништа квалитетно нећемо решити на том плану.
Како коментаришете то што ће деца бити уписана у средњу школу на основу успеха из основне школе?
Тест треба да постоји јер је то „Summa summarum“ знања које они стичу осам година, и није истина да су деца оптерећена толико колико се о томе прича. Мислим да је неко намерно пласирао причу да су нам деца оптерећена, сматрам да је већи проблем неквалитетна понуда, јер деца данас имају искључиво интернет као презентацију знања, а књиге су постале један баласт за њих, јер замислите ситуацију у којој дете не носи књиге кући, то је потпуни промашај, јер ако хоћемо да имамо квалитетну децу, морамо стварно да се позабавимо тиме да деца добију и од куће, и од школе, пре свега једно адекватно васпитање па онда и знање.
Пред крај 20. века ми смо се, на жалост, упустили у једну тешку, врло опасну културну нерешиву ситуацију. Тада је важила девиза да деца у школи треба само да се образују, не и васпитавају, мислим да је то велики проблем за нас и ту смо страховито оманули. Немогуће је да од тог момента, па до данас, а прошло је доста година, нико није приметио да је то велики проблем. На жалост, наставници у школама имају мало простора да се баве васпитањем деце, а ако се неки наставник и дрзне да уради нешто позитивно, друштво одмах упире прстом у њега, тада тај човек губи вољу, плаши се за свој посао и онда смо дошли у ту ситуацију, да нам је тај васпитни моменат исчезао, част појединцима, врло их је мало. У школи, у којој сам ја био директор, имамо врхунске наставнике, учитеље, међутим, од 1998. до 1999. године када су почеле оне чувене демонстрације у Београду, када су позвали и децу да демонстрирају, тог момента ми смо почели да губимо један развојни циклус у образовању и то траје до данашњег дана. Морамо прво да схватимо шта хоћемо, да ли хоћемо да имамо образовану и васпитану децу, јер моје мишљење је да, човек може да има и 20 факултета, али ако је некултуран и нецивилизован он није ни за шта. Управо то треба да се врати у школе, да наставници добију више слободе, по том питању, као што су некада били, не кажем ја да децу треба тући, далеко од тога, али тате и маме треба да имају једну границу и да држава стане иза тог школског система, иза просветног радника, јер ми смо данас учинили све само да радника давимо, као змија жабу. Ви данас имате неколико сегмената провере рада наставника, тата и мама на једној, директор на другој страни, затим школски одбор, министарство са својим постулатима, а њих има 4-5, и сви су они упрли очи у наставника, а он шта има од тога, само оно што мора да изнесе деци из своје материје и ништа више. То је оно што мора да се сруши, буквално да се сруши, јер се наталожило већ деценијама, морамо да вратимо наставнику душу. Друго, кажу „лоши наставници“, има и тога, некада се знало, да не може свако да буде наставник, а данас видим, мало деце хоће да буду наставници, и сматрам да смо ми старији за то криви, што смо дошли у ситуацију да немамо квалитетан кадар, који би могао да наследи неке генерације од раније, мада има ту и дивних људи који би били способни да изнесу овај терет, али кажем, треба да постоји неко горе, неко ко ће да стави тачку и почне да ради за добробит наше деце, да бисмо имали квалитетну децу да сутра наставе да воде ову државу.
Који су приоритети у обнови и реконструкцији школа у општини?
Многе школе су се обратиле општини Гроцка још раније и дали своје захтеве који би требало да се уваже до лета, да се што шта поправи и уреди, срећом, имамо нову школу у Калуђерици која још увек нема никаквих већих потреба да се ту било шта уради епохално, али са друге стране имамо школу „Алекса Шантић“ која је доста руинирана, прозори, врата, то је све дотрајало, и ја сам писао допис граду Београду, секретаријату за образовање, да би та школа требала да претрпи велике промене, ипак је то јако велика свота новца, то је ново улагање, не одржавање. Немамо одговор до данашњег дана. И директор је сам писао граду да би било неопходно да се и они умешају у неке реконструктивне потезе у тој школи. У Умчарима је јако лоша ситуација и ту немамо шта да дирамо док неки вештаци не дођу да погледају шта се тамо догодило. Школа у Врчину треба да иде, да се нешто уради у току лета, али ту имамо велики проблем са „групом грађана“ која се бави политиком локалног типа, који подпомогнути још неким људима са стране, који „познају“ школски систем и праве само проблеме у смислу разноразних писања и министарству и граду и општини, да треба да се промени тај пројекат. На жалост, многи људи су успели да изокрену неке ствари, ипак, демократија је то, може се, па су из тог разлога радови тамо мало успорени, видећемо шта ће бити до краја, али тренутно све зависи од града Београда, не од нас. Школа у Гроцкој, већ полако постаје руинирана, јер ништа није улагано у њу деценијама. Затим имамо ове мање школе попут Заклопаче, Камендола, Пудараца, Дражња, подучна школа у Врчину, ту би требало да се доста тога уради, ситнице, али ситнице које њима пуно значе. На пример, школа у Брестовику је једна од ретких која је претрпела страховито велике промене у смислу руинирања, мало смо тога уложили. Мислио сам да ћемо ове године успети да те мале школе, на неки начин, ставимо у неке нормалне оквире, али видим да ће беспарица да нас убије. Бојим се да нећемо много тога моћи да урадимо, ја сам мојим колегама рекао да се не надају много, јер не желимо да обећавамо ако не можемо да испунимо обећање. Они знају колики је буџет био за ову годину, колико је новца остало, ми не можемо да исплатимо ни старе дугове, и морају да схвате да смо у таквој деликатној ситуацији да нећемо моћи ове године да много шта урадимо. Видећемо да ли ћемо моћи бар неке ситнице да одрадимо, само да не буде неких климатских промена, олуја или нешто слично, тада би морали да пронађемо средства, али за сада, како ствари стоје, бојим се да ће ова година проћи тек тако.
Како би описали тренутно стање у просвети?
Овај упис деце у средњу школу бацио је страховито велику љагу на све што се зове просвета. Видимо како све то функционише годинама, али мало ко се побринуо да се ту нешто промени. Ја се плашим да у министарству има људи који су већ дуго на неким позицијама, да су истрошени и да не виде шта треба да се промени. Сматрам да треба мало да се помере, да уступе место младим људима, наравно, треба да буде и седих глава, да те младе људе коригују, да их упућују, али, једно је сигурно, а то је, да просветни систем мора да претрпи велике персоналне промене, пре свега. Људи који дођу на те позиције имаће обавезу да нешто позитивно учине за ову државу, али наравно, не треба им давати бесконачан мандат, јер је то посао који треба да буде стално проверљив, да та групација људи некоме одговара, а треба да одговарају суду јавности, народу, држави, систему, Скупштини Србије, да кажу шта су учинили и да наведу разлоге, да видимо да ли ће то бити добро или лоше. Међутим, то годинама функционише по неком клишеу, који је већ одавно отрцан, извињавам се на изразу, али тако је, и било би добро да се ту много тога промени, јер кад погледамо, и средње школе, видимо да су се ту задржале неке позиције од давнина, треба што више нових занимања, ново је време дошло, морамо да се помиримо са тим, морамо то да пратимо. Када су у питању факултети, има пуно тих приватних факултета, јесте да Европска Унија тражи да имамо 30% високо образованих кадрова, али како да буду образовани, тако што ћемо само да штампамо дипломе, то је ван памети, и ја се плашим да ћемо дуго да испаштамо због свега овога, али прво што морамо да променимо, то је да се основна школа врати на стару позицију.
Ми смо страховито почели да пропадамо у просветном смислу 1995-1996 године, тада је такозвана српска опозиција имала једну страховито важну реченицу која је кружила у нашем народу „Дачо, царе, не дај паре“. Дача је у то време био министар просвете, тада су први пут почели да штрајкују и наставници и деца заједно, што је био апсурд, због политичких поена појединаца или групација, и тада је почело све полако да пропада. Затим, 2000. године, дошли су неки људи који су хтели да направе промене у просвети, очекивао сам да ће успети, међутим, то је добило сасвим другачији епилог и данас смо ево на овом нивоу где свако може да се понаша како жели, а трпи друштво, народ, деца, и бојим се да ћемо имати великих мука да неке ствари поправимо, али хтели или не морамо да се ухватимо у коштац са тим, даће Бог да се појаве неки нови клинци који ће да кажу: „доста је, нећемо више овако“, а ја се надам да ћу то да дочекам.
