Болеч и Болечица - механа и река која лечи!

На четрнаестом километру од центра Београда, на путу Београд — Смедерево, стоји мост као северни ћошак полигона који представља атар села Болеча. Десно од њега, у дужини од око два километра, протеже се узано и плитко корито потока означеног на картама као Болечица, а који је раније називан речицом, па чак и реком. Он чини природну границу која Болеч дели од његовог северозападног суседа Лештана. Од моста као четворомеђе између Винче, Лештана, Болеча и Ритопека, део пута који води према истоку у дужини од 3 километра, представља североисточну границу, која дели Болеч од Ритопека. Ове две међе једино се и могу сматрати природним и првобитним, док се за остале то не може рећи. На југоистоку Болеч се граничи са Заклопачом, а на југу и југозападу са Врчином.

Цариградски друм, који је пресудно је утицао да село постане баш ту, где се и данас налази, градили су Римљани 33. године после Христа, као стратешки важну саобраћајницу на Балкану, назвавши га Војнички пут (Via militaris), који је спајао Београд (Singidunum) са Цариградом (Istanbulom).

Овим путем су се кретале велике сеобе народа, продирале многе освајачке војске Гота, Авара, Османлија… Осим војних формација, њиме су путовали трговачки каравани, татари, трговци робљем, одвођена српска деца-будући Јањичари, сакупљачи харача, државна изасланства и верске мисије… Овим друмом 1817.године Карађорђева глава, одрана, осушена и напуњена сламом, однета је из Београда у Истамбул, као доказ лојалности и поклон турском цару… Њиме су прошли мисионари писмености и Хришћанства; једном речју – Цариградским друмом су стизала и добра, и зла. Он ће тај назив званично носити све док Цариград не почне губити значај који је имао за наш народ, до турске пропасти, па и дуго после тога.

Пре него што ће Турци средином XVI века званично потврдити постојање села Болеча, нико није ништа записао о постојању насеља на овом терену. Ипак, случајно ископане бронзане секире и други предмети, а нарочито златна шарка у облику листа и констатован римски водовод у пределу Лозовик, (преко пута уништеног римског имања у Ритопеку), несумњиво показују да су на овом подручју постојала римска насеља, економије и други објекти. Mоже ce чак веровати да су ти становници живели боље и били на вишем ступњу цивилизације, него што ће бити први Болечани. Уосталом, цело подручје општине Гроцка, према многим историјским документима, било је економски веома развијено, нарочито у II и III веку, захваљујући повољним условима за развој земљорадње, у првом реду винорадарства и сточарства.

Болеч се први пут помиње у турским пописима 1523.године – у једном запису назван је и паланком, што му је оправдано и припадало, јер је уз овај друм био нанизан велики број дућана, занатских радњи, механа… Многе су биле и нестале, али непролазну и историјску славу понеће само „Болеч механа“…

У доба Првог српског устанка, Болеч се води као паланка у Грочанској нахији. У Краљевини Србији, он је место у Болечкој општини (срез Грочански, округ Подунавски). Почетком 20. века, Болеч се бележи као село са обе стране Гурбет дола, чији је поток десна притока Болечице. Мештани сматрају да је место названо по тој реци.

У атару села Болеча, у месту Орашчићима, било је, по предању, велико „мађарско село“. Поред пута стоји Бећарско гробље, где је за време Турака била џамија и једна паланчица, која је служила као станица за татаре (поштаре, курире). Путницима из Београда за Гроцку, први конак био је у Болечу.

Народна поезија помиње Болеч у контексту почетка буне против дахија, као место из којег је био буљубаша Јанко Гагић, један од погубљених српских кнезова и један од највиђенијих народних војсковођа тога доба.

Када су Турци 1536. године вршили попис, утврдили су да је насеље Болеч имало те године 42 дома. Куће су биле изграђене уз Цариградски друм око места где се касније налазила Болеч-механа. После пораза првог српског устанка 1813. године, становници Болеча напустили су село и побегли преко Дунава, да би се после две године вратили и населили у Губертском долу. На тај начин они су за свој опстанак изабрали природно заклоњени терен, који ће остати њихов све до данас, а судбина села Губертица остаће нејасна.

Према легенди, име Болеч потиче од једног догађаја, када је неки Турчин, коме се не зна име, био рањен на Авали, у пределу познатом под називом Чарапићев брест, у, како се претпоставља, некој мањој битци. Одатле је измакао гониоцима и преко равнице познате као Велики луг, која је била под шумом, дохватио се спасоносног Цариградског друма. Пре него што је дочекао своје, или на неки други начин био коначно спасен, он је бистром и хладном водом са речице опрао рану, умио се и освежио и тада, (што је карактеристично за приче овакве врсте), одушевљено рекао: „Ова вода бол лечи!“

У попису 1783—84. записано је да Болеч има двадесет хришћанских и десет турских кућа, што показује да у неодређеној прошлости Турци овде нису били само пролазници. Чак се може тврдити да су имали и своје оружане снаге, за чије потребе су били изграђени, на 200 метара од зидане чесме, стражарски чардаци.

За време бежаније 1813. године сви становници Болеча су побегли у Банат. Онда је у селу било око 10 кућа, које су припадале старим породицама. При повратку, нису хтели да се врате на старо место, Селиште, где су раније били, јер су им Турци „сејмени“ много досађивали – сви су прешли у Гурбет До, где је данашње село Болеч, а то је даље од Селишта 15-30 минута хода. Онда је, веле „овдекана“ у Гурбет Долу била густа шума – од једног стабла, правили су 4 греде. Ту су боравили Цигани-Гурбети, који су правили корита и по којима је назван овај крај, као и поток, Гурбетски Поток.

За Болеч механу везане су многе приче. Једна од њих говори о томе да је нека група боема, у време владавине Милоша Обреновића, свратила у механу и наручила нешто да поједу и попију. Када су завршили са оброком, позвали су конобара да плате. Но, када је конобар дошао до њих, они му рекоше да им врати кусур. Конобар им рече да нису ни платили, али су они били упорни, убеђивали су га, те их конобар на крају упита: „А, колико треба кусура?“ И, збиља, конобар им даде ту своту пара коју су тражили. Када су боеми изашли испред Механе, запеваше тада у глас: “Бог да прости на Болеч Механу – јесмо, писмо и кусур добисмо“… Прича се да је тај натпис дуго стајао на улазу у механу.

Угледни доктор Александар Костић, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, у јеку рововских борби 1915. године, организовао је у Болеч механи болницу и ту збрињавао рањенике.

У Болечу је 1954. године подигнута камена чесма посвећена сећању на Јанка Гагића, постоји и улица која носи његово име. Он је ратну славу стекао у Кочиној крајини, у рату од 1788 – 1791. године, у коме су Срби нанели Турцима велике поразе. На предлог мајора Михаила Михаљевића, Аустрија је основала јединице добровољаца – фрајкора, у које су долазили Срби из Србије и Војводине и пролазили озбиљну војну обуку, а најбољи стицали и подофицирска, и официрска знања и звања. Одред од само 500 људи под командом Коче Анђелковића вратио се у Србију, наносећи тешке поразе Турцима. Касније је стизало још фрајкора и сматра се да је18.000 Срба учествовало у Кочиној крајини, где су стекли ратно искуство, које су касније применили у устанку.

Болеч све до 2006. године није имао цркву – Храм Вазнесења Господњег подигнут је те године, а 2004. земљиште и темеље цркве освештао је покојни српски Патријарх Павле.

Читавих 210 година после погибије, 16. фебруара 2014. земни остаци Јанка Гагића, пренети су из обичне, каменом обележене хумке на пољани, у порту новоизграђене цркве Вазнесења Господњег у Болечу. Јанко је пострадао у сечи кнезова, 4. фебруара 1804. године. Историја није сачувала много података о њему, али народно предање памти да се искусни хајдук сакрио у шуму од Турака када је сазнао да долазе по њега. Турци су зато ухватили његовог сина, желећи да га погубе за пример, али се Јанко појавио из шуме и дао свој живот у замену за своје дете.

Оба Јанкова сина су преживела и његови потомци данас живе широм Србије.

Његов подвиг опеван је у снажној песми „Очев завет“, српског писца Владимира М. Јовановића (1858-1898.) из Шапца.

…“Стан’те Турци,
стан’те вуци,
не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
ево русе главе моје!
Па нејаком збори сину:
Иди, сине, иди, надо,
иди, птићу, у планину!
Па кад света ора дође
те се поклич гором вине,
ти се сети баба свога,
што за тебе сада гине.
Ти се сети да он за те
даде русу главу своју,
да ти њега замењујеш
у крвавом светом боју!“…

Све до 1941. године, сваке године о Светом Сави, у школама се обавезно декламовала ова култна песма, а она је и данас популарна, нарочито међу Србима који живе изван Србије. Комунистички режим после Другог светског рата избрисао је потресну епску песму о Јанку Гагићу из читанки за трећи разред основне школе. Но, она није заборављена међу љубитељима традиције и редовно се изводила на гусларским вечерима и фолклорним приредбама.