Гроцка на Дунаву – природа, спорт, слободно време
Трагови насеобина на територији данашње општине Гроцка датирају још с почетка неолита (млађег каменог доба), а Гроцка се наводи и као један од некада важних римских пунктова на Дунаву, под називом Ad Sextum Militare. Као насеље, Гроцка се помиње у 9. веку, под словенским именом Гардец. Кроз бурну историју, значај Гроцке расте током 18. века, да би почетком 19. века била седиште истоименог срезa. О развоју Гроцке непосредно сведочи и настанак за то време веома репрезентативне архитектуре. Процес афирмације Гроцке као трговачког и привредног центра током 19. века и данас је видан, а њено урбанистичко и архитектонско наслеђе, материјални доказ историјског развоја варошице, заштитио је Завод за заштиту споменика културе града Београда.
Седамдесетих година 20. века на територији општине развија се викенд туризам, те се у Гроцкој налази и око 7.000 викенд-кућа. Панорама панонске низије, шумадијских брда и велике реке, а све надомак престонице, чине је привлачним местом за живот и одмор. Бројне су локације и садржаји за шетњу, спорт, разоноду и опуштање. На самој обали Дунава у Гроцкој и Винчи налазе се ресторани где се уз повољне цене и квалитетну услугу може гастрономски употпунити посета лепој варошици.
Гроцка је данас једна од 17 београдских општина, основана 1955. године, када приступа заједници београдских општина. Простире се на површини од 292 km2 и у њеном је саставу 15 насеља. До Гроцке се стиже аутопутем Београд-Ниш, железничком пругом Београд-Атина, магистралним путевима Београд-Смедерево и Београд-Младеновац.
Фото: Владан Живанчевић – поглед на Гроцку са Дунава
Риболовни спорт
Дуж територије општине протиче река Дунав у дужини од 24km, од којих је већи део у ненарушеном природном окружењу. Крај Гроцке се налазе и три Аде у природном руху, што све погодује риболовном туризму чији је основ пецање и уживање у нетакнутој природи, далеко од узбуђења и вреве града. Грочанска Ада дужине око 3km и ширине око 0.5km, једно је од већих шумских подручја и највећих острва у Београду, и представља праву оазу за све љубитеље природе.
Прво риболовно удружење основано је у Гроцкој још 1937. године, а на територији општине Гроцка данас постоје Риболовачко-наутички клуб „Смуђ“ из Ритопека, Наутички клуб „Дунавац” из Гроцке, Наутички клуб „Грочански гусар“ и Општинска организација спортских риболоваца „Грочица“ из Гроцке. У склопу наутичког клуба „Дунавац“ налази се и пространа марина у којој је усидрено више од стотину чамаца, док риболовно друштво „Грочица“ основано 1955. године броји преко 550 чланова свих узраста. Риболовна сезона је, у зависности од врсте рибе, током читаве године, а највише се пеца сом, шаран, штука, деверика, мрена… У Гроцкој и даље постоје привредни аласи, док се велики број становника, посетилаца и викенд-туриста, пецањем бави рекреативно и из уживања, ради боравка у природи и на реци.
Удружења организују разноврсна такмичења у спортском лову и риболову, и активно учествују у овој врсти надметања широм земље. Удружење „Грочица“ организује Златну бућку, Лов сома мувањем, као и чувену традиционалну манифестацију Златни котлић током општинске манифестације „Грочанске свечаности“, које окупљају бројне учеснике и посетиоце из свих крајеве Србије, а имају и међународни карактер. Организатори победнике увек обрадују добром забавом и вредним наградама.
Фото: Владан Живанчевић – грочански аласи
Ловни спорт
На територији општине Гроцка је од 1997. године активно Ловачко друштво „Дунав“ – Гроцка, надовезујући се на дугу традицију Ловачког друштва „Гроцка“, основаног далеке 1900. године. Данашње ловачко друштво окупља око 850 чланова организованих у 14 ловних секција, територијално распоређених по Месним заједницама општине. Такође, присутно је и „Друштво соколара Србије“, а занимљиво је да је прву књигу о соколарству у нашој земљи „Јастреб на руци“ написао соколар и сликар Миленко Аћимовић из Винче.
Ловишта у Србији имају дугу традицију и сматрају се за једна од бољих у Европи, при чему је Гроцка, са више од 20 хектара ловне површине и једном ловном адом, прави рај за све заљубљенике у лов. По шумама, брдима, долинама и ливадама које чине ловишта општине, живе бројне врсте дивљачи као што су срна, дивља свиња, лисица, зец, фазан… Ловна сезона траје, у зависности од врсте дивљачи, током читаве године, са великим бројем локација као створених за лов. Од оружја се користе ловачка пушка и карабин, нераздвојни пратиоци ловаца су тренирани ловачки пси, а акценат је често више на дружењу, спортском лову и боравку у природи него на улову.
Удружење организује разноврсна такмичења, од стрељачких дисиплина до кулинарства, и активно учествује у овој врсти надметања широм земље. У јулу месецу током општинске манифестације „Грочанске свечаности“, уз стрељаштво и ловачки вишебој ловци организују и надметање у кувању чувеног ловачког гулаша.
Фото: Владан Живанчевић – ловачка брвнара на речној ади
Огледно добро ,,Радмиловац’’
Задужбина породице Милана Вукићевића уједно је и организациона јединица Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Огледно добро у сарадњи са општином Гроцка, на чијој се територији налази, промовише терене „Грочанског виногорја”. Радмиловац поседује старе, аутохтоне сорте воћа и располаже јединственим колекционим засадима јабуке, брескве, кајсије, трешње, вишње и винове лозе. Огледно добро се налази на 10km од центра престонице, у склопу кога је пријатан и рустичан амбијент са дегустационом салом, под називом „Вински подрум“, у коме се производе и чувају вина и ракије.
У Центру за рибарство може се опробати срећа у лову на сома и шарана, упознати се са различитим технологијама гајења риба, начином мреста, програмом селекција риба уз коришћење чипова (ради узгоја јединки брзог раста отпорних на болести), могу се видети роботи који хране рибу…
Пројекат „Мали Дунав“ осмишљен је као презентација тока реке Дунав, од Шварцвалда до Црног мора. Програм је представљен у десет етапа међу којима су: „Акваријум“, објекат у коме су изложена 32 појединачна акваријума са слатководним рибама типичним за реку Дунав, „Вештачко острво“ на коме се налази традиционална „Аласка брвнара“ опремљена етно-детаљима и традиционалним прибором за риболов, а до које се долази привлачним рустичним дрвеним мостићем. Призоре употпуњују локвањи, корњаче, мини-зоо врт и брижљиво негован амбијент.
Комплекс огледног добра у свом саставу има и хотел „Радмиловац“ изграђен у националном стилу. Национална и медитеранска кухиња, изузетна услуга, 23 комфорне собе и паркинг простор за 120 аутомобила, учинили су хотел веома пожељном дестинацијом на туристичкој мапи Београда и Гроцке.
Фото: Јелена Матијашевић – пројекат „Мали Дунав”
Пловидба кајацима
У хладу речних топола и врбака општине Гроцка, дуж обале Дунава смењују се скривене пешчане плаже, травнате заравни и пошумљени терени привлачни за камповање, одмор и уживање у нетакнутој природи. До ових скровитих места места могуће је доћи само воденим путем – чамцима, једрилицама или кајацима. На једној од заравни, ослоњеној на винчански кеј, чувено Археолошко налазиште „Бело брдо“ у Винчи подсећа нас на давну винчанску културу, прву европску цивилизацију која је настала баш на овом плодном тлу, пружајући непроцењиву прилику да се доживе прохујали миленијуми.
Од укупно петнаест насеља општине, на дунавску обалу „излазе“ три – Ритопек, Винча и Гроцка, док са уређеним шеталиштима располажу Винча и Гроцка. У дунавском рукавцу у Гроцкој налази се комплекс „Мала Оаса“, уређени пристан са пратећим садржајима за љубитеље спорта на води, где Наутички клуб „Грочански гусар“ организује обуке у вожњи кајака. Због мирног тока Дунава и близине Грочанске аде, речни рукавац пружа одговарајуће услове како за почетнике, тако и за професионалце у овом спорту.
Кајакарење се ревијалним вожњама Дунавом представља три пута годишње, на потезу Винча-Гроцка-Смедерево. Кајаци плове низ Дунав у оквиру традиционалних манифестација „Грочанске свечаности“ крајем јула месеца, „Смедеревске јесени“ током септембра месеца, и у оквиру обележавања манифестације „Дани Дунава“ у јуну месецу.
Фото: Стефан Милојевић – кајакаши на пловидби до Смедерева
“ Виногради”- чувени ресторан са изузетним погледом
Ресторан „Виногради“ у Гроцкој који је у старој Југославији био стециште елите и страних делегација, после вишегодишње паузе поново ће бити отворен за посетиоце. Листа некадашњих гостију сведочи о важности грочанских „Винограда“, до којих се долазило и копном и реком. Почев од југословенског председника Тита, за кога се зна да је у званичним посетама са иностраним и домаћим делегацијама боравио овде чак 17 пута, за столовима ресторана виђeни су високи званичници европских земаља, амбасадори, глумци попут Софије Лорен, књижевници, уметници, астронаути…
Јединствен амбијент ресторана неретко је био и сценографија у коме су снимане култне серије и филмови са доајенима домаће сцене. Посетиоце су „дочекивали” стихови народне поезије, богата етнографска збирка и врхунски кувари, а у ресторану са приступачним ценама и изванредним погледом, предах су редовно налазили и мештани са својим породицама. Панорама по којој је ресторан и данас чувен обухвата засаде винограда који га окружују и по којима носи назив, ток реке Дунав и питоме речне аде, брежуљке и кровове Гроцке, а поглед допире и до Панчева и Фрушке горе, Смедеревске тврђаве, вршачких винограда, чак и румунских Карпата. Остале су забележене речи космонаута Нила Амстронга како је „одавде лепши поглед него са Месеца“. Ресторан је смештен на брду изнад саме „Грочанске чаршије”, а од центра Београда удаљен је свега 25 километара. Познат је и по заштићеном археолошком локалитету „Агино брдо“ на које непосредно гледа.
Фото: Предраг Милошевић – поглед са терасе ресторана „Виногради“
Аласка рибља чорба
Крај у коме је рибарење живо и дан данас негује кулинарску вештину спремања аласке рибље чорбе. Самим тим је једно од традиционалних јела грочанског краја управо рибља чорба, о чему последњих 48 година сведочи и чувени „Златни котлић Дунава“, такмичење у кувању рибље чорбе. Рецепт за рибљу чорбу откривају аласи окупљени око риболовног клуба „Грочица“ у Гроцкој:
Потребно је од састојака: црни лук (4 главице), шаргарепа (4 комада), пашканат (2 комада), паприка (1 комад), љута паприка (1 комад), алева паприка, парадајз сок, свеж парадајз, вода (6L) першун, целер, бели лук, ловоров лист, мајчина душица, бибер, анис, зачин Ц. Од рибе је потребан шаран, сом, мрена, смуђ, штука (1-2 парчета).
Припрема: Мрену, штуку, белу рибу скувати у посебном суду. Воду у којој се риба кувала процедити и касније њом наливати чорбу. У котлић сипати 1,5dl сунцокретовог уља и 1,5dl маслиновог уља, и ставити 10-ак зрна бибера и 3-4 ловорова листа да се прже у уљу. Црни лук, шаргарепу, пашканат и першун убацити у котлић и додавати воду током пржења. Лук упржити док се не претвори у кашу. Додати 4 кашике слатке алеве паприке и 2 кашике зачина Ц. Кад се и то пропржи, налити 1 литар воде. Затим додати паприку, 3-4 чена белог лука, једну кашику љуте алеве паприке, љуту паприку, целер. Кувати на јакој ватри 20 минута. Испасирати 1 парадајз и додати. Додати још мало воде у којој се кувала риба и млевени бибер. Додати по укусу мајчину душицу и анис. Налити преосталу воду у котлић, као и пола литре куваног парадајза. Рибу која се засебно кувала очистити од костију, уситнити и такође додати у котлић. Након 20 минута додати и комаде рибе (сом,шаран). На крају, додати лист босиљка и прешун, и посолити по укусу. Чорбу закиселити сирћетом. Рибља чорба је готова када дим који излази из котлића постане лепљив (… ставити длан изнад). Пријатно!
Фото: Стефан Милојевић – аласка рибља чорба
Коњарство и коњички спорт
Коњички клуб „Урбан каубој” у Гроцкој је занимљива прича о дугогодишњој љубави и страсти према коњима, које стара грочанска фамилија Паунић гаји близу 100 година. Данашњи Коњички клуб породице Паунић отворен је за све љубитеље коњичког спорта и племенитих четвороножаца. Са својих 10 до 12 коња и три фијакера, радо је виђен учесник на манифестацијама и свечаностима попут „Витез феста“, „Грочанских свечаности“, „Београдског манифеста“ итд, али се првенствено усмерио на вестерн јахање, уз обавезан одлазак у природу. Породици Паунић, која је у Гроцкој преко 300 година, коњи су у давним временима помагали у пољопривредним радовима, да би крајем прошлог века ергела била обогаћена спортским и рекреативним јахаћим коњима расе „Квотер“. Једни су од малобројних коњара који јашу неограничено и одлазе на све терене, по свим временским условима.
Зато се многим љубитељима коњичког спорта допадају управо овдашњи каубојски Квотер коњи и јахање у вестерн стилу, јер он данас представља слободу и спој с природом, без ограничења на дужину и врсту стазе. Карактеристичан је и по опреми: од седла и узде, до шешира и чепсова, све је прилагођено за дуго и удобно јахање. Коњи су веома специфични, привржени човеку и немају страх од природног окружења. Школа јахања у клубу је намењена за све узрасте, коњи су питоми и свакодневно доступни посетиоцима.
Фото: Владан Живанчевић – Квотер коњи у ранчу