Бронзана биста у дворишту Ранчићеве куће у Гроцкој и једна београдска улица, (паралелна са улицом Кнеза Милоша), подсећају на једног од највећих српских лекара и научника, професора др Александра Костића. Био је један од оснивача Медицинског факултета у Београду, професор хистологије и ембриологије, стручњак за сексологију, терминологију, филм, поезију на француском језику, археологију, фотографију… Овај многостуко даровити и вредни човек био је носилац Француске легије части, коју је добио 1940. године, а 12 година касније и његова супруга, др Смиља Јоксић – Костић, професор педијатрије, због залагања у примени БЦГ вакцине. Др Александар Костић дипломирао је медицину у Страсбуру, био је оснивач и Ветеринарског факултета у Београду 1938. године, и Фармацеутског 1939. године.
Упркос томе што је у три мандата биран за декана Медицинског факултета, два пута је избациван – први пут 1941. због одбијања сарадње са окупаторским властима, а други (и коначни) пут 1952. од стране тадашње комунистичке управе на факултету, када му се забрањује и опроштајни скуп са студентима.
Живот је др Александра Костића довео у грочански крај још 1915. године, када је лечио рањенике у Болечкој механи, која је тада била болница. Након тога је прешао Албанију у херојском и мученичком походу српске војске.
Године 1932. овај изузетни човек и научник обрео се у Гроцкој као заљубљеник у природу, али и у знак сећања на 1915. годину и рововске борбе у којима је тада учествовао. Копајући темеље за своју кућу, која ће и њему, као и његовом сину Војиславу Вокију Костићу, (знаменитом српском композитору), бити инспиративна оаза, неуморни професор открио је непроцењиву археолошку збирку и чак две раскошне римске гробнице. На његову иницијативу, у својим позним годинама, поклонио је своју дубочајску археолошку збирку Завичајном музеју Гроцке, у тада тек адаптираној Ранчића кући. Музеј је свечано отворен његовим пресецањем црвене врпце, давног јула 1982. године, у присуству тадашњег руководства општине Гроцка и многих значајних личности тог времена.
У једном свом сећању на свога оца, Воки Костић је записао како је у 90 година, колико је поживео др Александар Костић, занесењак за науку и уметност, једна трећина припадала успесима и љубавима, а две трећине ратовима, страдањима, прогонима, изолацији…
Понижавање чувеног професора Костића ишло је дотле да је 1973. године био на листи добитника Вукове награде, али да је на дан саопштења добитника његово име прецртано, по налогу једног тадашњег партијског моћника. Колико је био поносан на француску Легију части, толико је, тврдио је Воки Костић, био несрећан што није добио Вукову награду, он, човек који се деценијама залагао за ћирилично писмо.
Занимљив податак који јасно говори о бруталности са којом су поступали према чувеном професору Костићу, јесте чињеница да је његов портрет, који је висио на зиду у аули Хистолошког института, не само скинут са зида након прогона 1952. године, већ и спаљен. Тако му је одговорено када је 1954. године тражио свој портерет…
Професор Костић написао је више од 60 књига – двадесетак из области хистологије (наука о ћелијама), двадесетак из сексологије, написао је медицински речник на осам језика, основао археолошки музеј у Гроцкој и још много тога, оставивши изузетан печат о свом животу и великом раду, о својој опчињености науком и уметношћу.
Уз светску репутацију овог знаменитог Србина, уз његов буран и плодан живот, важан је један, на око, безначајан детаљ – када је његов син, врхунски и популарни композитор Воки Костић био у зениту славе, компонујући музику за најпопуларније филмове, тв серије и позоришне представе, затражио је од њега да му уприличи пијанистички концерт на „Коларцу“. Иако је стари професор бриљантно свирао, Воки није успео да му испуни жељу – „подигао“ се цео тадашњи Централни комитет Србије, мислећи да је то нека његова политичка провокација. Али, као паметан човек вођен љубављу према свом оцу и свестан неправде коју су му чинили деценијама, Воки је пронашао решење – обезбедио је оцу термине у тада најбољем музичком студију у граду и снимљен је концерт, који се налази на компакт диску уз документарни 90-минутни филм који је у продукцији „Центар филма“ урадио Воки Костић, представивши га публици у Атељеу 212, 2002. године.
На свечаној седници Научно-наставног већа Медицинског факултета Универзитета у Београду, 2001. године донета је одлука да се стављају ван снаге сва решења, одлуке и наредбе које се односе на професора Костића и његову жену. Њихова рехабилитација била је, очито, само формални акт, јер ни на свечану пројекцију документарног филма, нико из тадашње власти није дошао…
Када је умирао 1993. године, др Александар Костић био је изричит да његова нога неће крочити у болнице које су под ингеренцијом Медицинског факултета. Помоћ су му пружили лекари Војно медицинске академије…
Своје последње године живота Војислав Воки Костић провео је на имању у Дубочају компонујући, радо гостећи своје пријатеље, којима је увек надахнуто говорио о магији тог места, о тлу погодном и за рад, за компоновање, за уживање… Широј публици познат као врхунски кулинар и писац популарних кувара, Воки Костић је умео да неки од својих омиљених кулинарских рецепата заврши реченицом: „Уз ово јело пије се вино, које Воки сам прави на свом имању у Гроцкој…“
