Boleč i Bolečica – mehana i reka koja leči!

0
Na četrnaestom kilometru od centra Beograda, na putu Beograd — Smederevo, stoji most kao severni ćošak poligona koji predstavlja atar sela Boleča. Desno od njega, u dužini od oko dva kilometra, proteže se uzano i plitko korito potoka označenog na kartama kao Bolečica, a koji je ranije nazivan rečicom, pa čak i rekom. On čini prirodnu granicu koja Boleč deli od njegovog severozapadnog suseda Leštana. Od mosta kao četvoromeđe između Vinče, Leštana, Boleča i Ritopeka, deo puta koji vodi prema istoku u dužini od 3 kilometra, predstavlja severoistočnu granicu, koja deli Boleč od Ritopeka. Ove dve međe jedino se i mogu smatrati prirodnim i prvobitnim, dok se za ostale to ne može reći. Na jugoistoku Boleč se graniči sa Zaklopačom, a na jugu i jugozapadu sa Vrčinom.
  Carigradski drum, koji je presudno je uticao da selo postane baš tu, gde se i danas nalazi, gradili su Rimljani 33. godine posle Hrista, kao strateški važnu saobraćajnicu na Balkanu, nazvavši ga Vojnički put (Via militaris), koji je spajao Beograd (Singidunum) sa Carigradom (Istanbulom).
 Ovim putem su se kretale velike seobe naroda, prodirale mnoge osvajačke vojske Gota, Avara, Osmanlija… Osim vojnih formacija, njime su putovali trgovački karavani, tatari, trgovci robljem, odvođena srpska deca-budući Janjičari, sakupljači harača, državna izaslanstva i verske misije… Ovim drumom 1817.godine Karađorđeva glava, odrana, osušena i napunjena slamom, odneta je iz Beograda u Istambul, kao dokaz lojalnosti i poklon turskom caru… Njime su prošli misionari pismenosti i Hrišćanstva; jednom rečju –  Carigradskim drumom su stizala i dobra, i zla. On će taj naziv zvanično nositi sve dok Carigrad ne počne gubiti značaj koji je imao za naš narod, do turske propasti, pa i dugo posle toga.
  Pre nego što će Turci sredinom XVI veka zvanično potvrditi postojanje sela Boleča, niko nije ništa zapisao o postojanju naselja na ovom terenu. Ipak, slučajno iskopane bronzane sekire i drugi predmeti, a naročito zlatna šarka  u obliku lista i konstatovan rimski vodovod u predelu Lozovik, (preko puta uništenog rimskog imanja u Ritopeku), nesumnjivo pokazuju da su na ovom području postojala rimska naselja, ekonomije i drugi objekti. Može ce čak  verovati da su ti stanovnici živeli bolje i bili na višem stupnju civilizacije, nego što će biti prvi Bolečani. Uostalom, celo područje opštine Grocka, prema mnogim istorijskim dokumentima, bilo je ekonomski veoma razvijeno, naročito u II i III veku, zahvaljujući povoljnim uslovima za razvoj zemljoradnje, u prvom redu vinoradarstva i stočarstva.
  Boleč se prvi put pominje u turskim popisima 1523.godine – u jednom zapisu nazvan je i palankom, što mu je opravdano i pripadalo, jer je uz ovaj drum bio nanizan veliki broj dućana, zanatskih radnji, mehana… Mnoge su bile i nestale, ali neprolaznu i istorijsku slavu poneće samo „Boleč mehana“…

U doba Prvog srpskog ustanka, Boleč se vodi kao palanka u Gročanskoj nahiji. U Kraljevini Srbiji, on je mesto u Bolečkoj opštini (srez Gročanski, okrug Podunavski). Početkom 20. veka, Boleč se beleži kao selo sa obe strane Gurbet dola, čiji je potok desna pritoka Bolečice. Meštani smatraju da je mesto nazvano po toj reci.

U ataru sela Boleča, u mestu Oraščićima, bilo je, po predanju, veliko „mađarsko selo“. Pored puta stoji Bećarsko groblje, gde je za vreme Turaka bila džamija i jedna palančica, koja je služila kao stanica za tatare (poštare, kurire).  Putnicima iz Beograda za Grocku, prvi konak bio je u Boleču.

Narodna poezija pominje Boleč u kontekstu početka bune protiv dahija, kao mesto iz kojeg je bio buljubaša Janko Gagić, jedan od pogubljenih srpskih knezova i jedan od najviđenijih narodnih vojskovođa toga doba.

  Kada su Turci 1536. godine vršili popis, utvrdili su da je naselje Boleč imalo te godine 42 doma. Kuće su bile izgrađene uz Carigradski drum oko mesta gde se kasnije nalazila Boleč-mehana. Posle poraza prvog srpskog ustanka 1813. godine, stanovnici Boleča napustili su selo i pobegli preko Dunava, da bi se posle dve godine vratili i naselili u Gubertskom dolu. Na taj način oni su za svoj opstanak izabrali prirodno zaklonjeni teren, koji će ostati njihov sve do danas, a sudbina sela Gubertica ostaće nejasna.
  Prema legendi, ime Boleč potiče od jednog događaja, kada je neki Turčin, kome se ne zna ime, bio ranjen na Avali, u predelu poznatom pod nazivom Čarapićev brest, u, kako se pretpostavlja, nekoj manjoj bitci. Odatle je izmakao goniocima i preko ravnice poznate kao Veliki lug, koja je bila pod šumom, dohvatio se spasonosnog Carigradskog druma. Pre nego što je dočekao svoje, ili na neki drugi način bio konačno spasen, on je bistrom i hladnom vodom sa rečice oprao ranu, umio se i osvežio i tada, (što je karakteristično za priče ovakve vrste), oduševljeno rekao: „Ova voda bol leči!“
  U popisu 1783—84. zapisano je da Boleč ima dvadeset hrišćanskih i deset turskih kuća, što pokazuje da u neodređenoj prošlosti Turci ovde nisu bili samo prolaznici. Čak se može tvrditi da su imali i svoje oružane snage, za čije potrebe su bili izgrađeni, na 200 metara od zidane česme, stražarski čardaci.
  Za vreme bežanije 1813. godine svi stanovnici Boleča su pobegli u Banat. Onda je u selu bilo oko 10 kuća, koje su pripadale starim porodicama. Pri povratku, nisu hteli da se vrate na staro mesto, Selište, gde su ranije bili, jer su im Turci „sejmeni“ mnogo dosađivali –  svi su prešli u Gurbet Do, gde je današnje selo Boleč, a to je dalje od Selišta 15-30 minuta hoda. Onda je, vele „ovdekana“ u Gurbet Dolu bila gusta šuma – od jednog stabla, pravili su 4 grede. Tu su boravili Cigani-Gurbeti, koji su pravili korita i po kojima je nazvan ovaj kraj, kao i potok, Gurbetski Potok.

  Za Boleč mehanu vezane su mnoge priče. Jedna od njih govori o tome da je neka grupa boema, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, svratila u mehanu i naručila nešto da pojedu i popiju. Kada su završili sa obrokom, pozvali su konobara da plate. No, kada je konobar došao do njih, oni mu rekoše da im vrati kusur. Konobar im reče da nisu ni platili, ali su oni bili uporni, ubeđivali su ga, te ih konobar na kraju upita: „A, koliko treba kusura?“ I, zbilja, konobar im dade tu svotu para koju su tražili. Kada su boemi izašli ispred Mehane, zapevaše tada u glas: “Bog da prosti na Boleč Mehanu – jesmo, pismo i kusur dobismo“… Priča se da je taj natpis dugo stajao na ulazu u mehanu.

Ugledni doktor Aleksandar Kostić, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, u jeku rovovskih borbi 1915. godine, organizovao je u Boleč mehani bolnicu i tu zbrinjavao ranjenike.

U Boleču je 1954. godine podignuta kamena česma posvećena sećanju na Janka Gagića, postoji i ulica koja nosi njegovo ime. On je ratnu slavu stekao u Kočinoj krajini, u ratu od 1788 – 1791. godine, u kome su Srbi naneli Turcima velike poraze. Na predlog majora Mihaila Mihaljevića, Austrija je osnovala jedinice dobrovoljaca – frajkora, u koje su dolazili Srbi iz Srbije i Vojvodine i prolazili ozbiljnu vojnu obuku, a najbolji sticali i podoficirska, i oficirska znanja i zvanja. Odred od samo 500 ljudi pod komandom Koče Anđelkovića vratio se u Srbiju, nanoseći teške poraze Turcima. Kasnije je stizalo još frajkora i smatra se da je18.000 Srba učestvovalo u Kočinoj krajini, gde su stekli ratno iskustvo, koje su kasnije primenili u ustanku.

Boleč sve do 2006. godine nije imao crkvu – Hram Vaznesenja Gospodnjeg podignut je te godine, a 2004. zemljište i temelje crkve osveštao je pokojni srpski Patrijarh Pavle.


Čitavih 210 godina posle pogibije, 16. februara 2014. zemni ostaci Janka Gagića, preneti su iz obične, kamenom obeležene humke na poljani, u portu novoizgrađene crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Boleču. Janko je postradao u seči knezova, 4. februara 1804. godine. Istorija nije sačuvala mnogo podataka o njemu, ali narodno predanje pamti da se iskusni hajduk sakrio u šumu od Turaka kada je saznao da dolaze po njega. Turci su zato uhvatili njegovog sina, želeći da ga pogube za primer, ali se Janko pojavio iz šume i dao svoj život u zamenu za svoje dete.
 Oba Jankova sina su preživela i njegovi potomci danas žive širom Srbije.

Njegov podvig opevan je u snažnoj pesmi „Očev zavet“, srpskog pisca Vladimira M. Jovanovića (1858-1898.) iz Šapca.

…“Stan’te Turci,
stan’te vuci,
ne grešite ruke svoje!
Ne dirajte sokolića,
evo ruse glave moje!
Pa nejakom zbori sinu:
Idi, sine, idi, nado,
idi, ptiću, u planinu!
Pa kad sveta ora dođe
te se poklič gorom vine,
ti se seti baba svoga,
što za tebe sada gine.
Ti se seti da on za te
dade rusu glavu svoju,
da ti njega zamenjuješ
u krvavom svetom boju!“…

Sve do 1941. godine, svake godine o Svetom Savi, u školama se obavezno deklamovala ova kultna pesma, a ona je i danas popularna, naročito među Srbima koji žive izvan Srbije. Komunistički režim posle Drugog svetskog rata izbrisao je potresnu epsku pesmu o Janku Gagiću iz čitanki za treći razred osnovne škole. No, ona nije zaboravljena među ljubiteljima tradicije i redovno se izvodila na guslarskim večerima i folklornim priredbama.

Share.

Leave A Reply

© 2019 - Gradska opština Grocka, Bulevar Oslobođenja 39, 11306 Grocka